Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Brod plovi po Ohridskom jezeru, pijana lađa krcata piscima, obasjana suncem.
Na palubi, kao na leđima vile-brodarice, odmah pored krme, stoje, postrojeni, muzičari arhaičnog izgleda, kao da su se ukrcali na brod pravo iz 19. veka.
Branko ih dobro osmotri, krezubi starci, obučeni u tamna odela i bele košulje, svako na sedoj glavi ima crni šešir. Stežu u koščatim rukama gudalo i violinu, čvrsto, kao što vojnici na straži stežu pušku.
„To su poslednji ohridski trubaduri“, reče Florika.
„Trubaduri?“, bio je zbunjen Branko. „Pa što ne sviraju?“
„Pogledaj ih… Suviše su stari.“
„Stari? Ma, daj, rode… Niko nije suviše star za pesmu.“
Branko priđe muzičarima, iz džepa izvuče novčanik a iz njega najkrupniju novčanicu koju je imao.
Zadenu je starcu u gudalo pa upita:
„Majstori? Može jedna pesma?“
Muzičari se zgledaše između sebe, najstariji među njima mu odgovori:
„Zabranio nam kapetan da sviramo.“
„Zabranio? Zašto?“
„Padnu ljudi u dert… izgube razum. Onomad bili neki Hercegovci, napili se, zamalo mu nisu potopili brod. Od tada… mi ne sviramo.“
„Nego šta radite?“
„Stojimo tu. U kostimima. Kao cirkuski majmuni. Ljudi se slikaju sa nama.“
„Slikate se?“
Branko se osvrnu da vidi gde je kapetan.
„Sačekajte malo.“
Kada spazi zdepastog bradonju koji je petljao nešto oko debelog brodskog konopca, priđe mu, stavi i njemu hiljadarku u džep košulje i štipnu ga za obraz.
„Gazda, može pesma?“
„Može“, reče ovaj spremno.
„I pazi kako voziš, kapetane… Ja sam ti slab plivač.“
Svirači gledaju u kapetana, on klima glavom.
„A koju biste pesmu… mladi gospodine?“, pita starac Branka. „Veselu ili tužnu?“
„Ja sam Branko… Iz Niš. Mi volimo tužne i vesele pesme podjednako. U stvari, najviše volimo kad je pesma vesela i tužna istovremeno.“
„Znaš neku takvu, Nišlija?“
„Znam. Zajdi, zajdi… Ili, kako je vi ovde vikate – Žali goro, crni sestro.“
„Ne zajebavaj, sinko. To je tužna pesma.“
„Tužna? Jesi li siguran, rode?“
„Sviram je ceo život, ljudi plaču kô kiša kad je čuju.“
„Niste nikad čuli da može da se plače i veseli istovremeno?“
„Ne.“
„Trebalo bi onda da dođete u Niš.“
„Malo smo stari za to, sva trojica…“
„Ali niste stari za pesmu?“
Branko otvori novčanik i iz njega izvadi još jednu hiljadarku i pruži mu je. Festivalski honorar je lagano dogorevao.
„To nismo“, reče starac prihvatajući novčanicu žute i braon boje sa panoramom zeničke železare na naličju.
„E, pa onda, da zasviramo… I zapevamo.“
Dok se Branko veseli i pokušava da peva, jedan od prisutnih pesnika što sedi za stolom odmah pored, tiho cedi kroz zube:
„Gledaj samo ovog Nišliju… Kao da je na svadbi.“
„Budala“, reče drugi pesnik.
„Pijandura“, reče treći.
„I to mi je komunista i kulturni radnik“, reče četvrti.
Florika Štefan sedi za stolom pored njih i gleda u Branka, nezgrapnog pijanog medveda sa dečačkim ushićenjem na licu i pesmom na usnama.
„Slušaj ih samo…“
„Koga?“, upita Jasna.
„Ostale. Kako mu zavide. Kako ga mrze.“
„Daj, molim te… Ko može da mrzi Branka? On je jedno veliko dete.“
„Ne vide oni u njemu dete, dobra moja… Ne.“
„Nego šta vide?“
„Boljeg od sebe.“
„Pa, dobro… Branko jeste bolji pesnik od svih njih zajedno.“
„Nije samo to… Ta njegova neukrotivost… Ta blistavost njegovog uma… Kod mnogih izaziva pravu pravcatu odbojnost.“
Nakon što su trubaduri završili Zajdi, zajdi i krenuli da sviraju Omarno žeško sonceto grejet, Branko priđe Floriki.
„Bistrooka moja prijateljice, ruke mi drhte… Od uzbuđenja.“
„A ne od vina?“
„Ne zajebavaj… Nego, zapiši nešto za mene. Zaboraviću do sutra, a bilo bi šteta.“
„Da zapišem. Gde?“
„Evo, na salveti. Konobar! Daj olovku!“
Kapetan broda prilazi i dodaje pesniku svoju olovku.
Branko je pruža Floriki i kaže:
„Piši…“
Florika uzima olovku, oseća se kao da na času u osnovnoj školi čeka da profesor jezika krene da deklamuje diktat.
„Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore…“
Branko zastade pa reče:
„Jesi zapisala?“
„Jesam.“
„Ta će pesma završiti u čitankama.“
„Svakako da hoće…“, složi se Florika i vrati kapetanu olovku.
„Samo još da je ti prvo napišeš.“
Branko se vrati nazad muzičarima. Dok je ćemanisti u gudalo stavljao još jednu hiljadarku, Florika reče:
„Jasna, sećaš se Kongresa Saveza književnika Jugoslavije prošle godine? U Domu sindikata?“
„Kada je Branko pijan tražio od Krleže da ga poljubi u čelo?“, upita Jasna.
„Da.“
„I ovaj je to učinio.“
„Vidiš? Krleža to vidi. Tu njegovu posebnost. Tu njegovu snagu. Talenat. To je osobina velikih umova. Da mogu da uoče biser u blatu.“
„A šta vide ostali onda?“
„Rekla sam ti…“
Branko peva, trubaduri sviraju, noć pada na Ohrid.
Pesnikinja Florika Štefan duboko uzdahnu i reče:
„Vide boljeg od sebe.“
***
Mrak je dubok i sveobuhvatan.
Čuje se samo ritmično kloparanje vagona koji klizi po šinama.
Poput kucanja srca.
Tu-tum… Tu-tum… Tu-tum…
U kupeu je udobno i toplo, kao u materici. On sedi kraj prozora iza koga promiču pejzaži posuti srebrom mesečine. Ne vidi ništa jer su mu oči sklopljene, ali zato čuje.
Buku voza koji ore kroz noć.
Tu-tum… Tu-Tum… Tu-tum…
Otkucaje srca.
Tu-tum… Tu-tum… Tu-tum…
Korake čudovišta koje dolazi.
Tu-tum… Tu-tum… Tu-tum…
A onda, čuje i glas.
„Tu… do prozora, gde prestaje slepilo zida.“
Ne odgovara ništa.
Glas ponovo dopire do njega.
„Šta vidiš?“
„Ne vidim…“, mrmlja. „Ne vidim… ne vidim…“
„Šta vidiš?“
„Ne vidim… ne vidim…“
„Šta vidiš?“
„Ne vidim…“
„Šta vidiš?“
Branko otvara oči.
Preko puta njega, u kupeu, u mraku, sedi neko.
Ali mrak je suviše gust, i buka suviše jaka.
„Vidim…“, prozbori Branko, „ljude prozukle od praznog dana. Put u čiju su prašinu uzidane mrtve stope. More koje je izgubilo vreme i moreplovce. Grad u kome su ulice popločane vremenom. I nas… kako slepi hodamo tim ulicama. Jer ne znamo tajnu vremena.“
„A znamo li tajnu grada?“, pita onaj u tami.
„Tajne se same nude… Kao glava Jovana Krstitelja na zlatnoj tacni… Kao tišina rasklopljenog neba… Kao mrak opevan u žaru Feniksa… Kao obala prepričana jezikom zelenih bašta… Kao šuma… Slična izvađenim očima…“
„Šta još vidiš?“
„Vidim sebe… Unakaženog… U razmrskanom ogledalu jutra.“
„Šta još vidiš?“
„Toranj… koji se saginje… I kazaljke njegovih časovnika su… kao zmije… Došaptavaju mi reči.“
„Koje reči?“
„Vreme je.“
„Vreme? Za šta?“
„Da se umre.“
U mraku se neko pomera kao crni talas koji nosi plima.
„O ne, grešiš. Još nije vreme da se umre. Pre toga treba iskovati reč u vatri. A pre toga… Treba ukrotiti vatru. Reci mi, Branko…“
Mrak sad ima oči. Crne zenice i sive beonjače. Ali još uvek nema lice.
„Jesi li ukrotio vatru?“
Branko je zbunjen ovim pitanjem.
„Ja… ne znam.“
„Ne zaboravi…“, upozorava mrak.
Zatim malo ćuti, oči nestaju, prizori s one strane prozora počinju da promiču brže.
„Svaka reč znači ono što znači njeno ćutanje.“
Negde iznad voza i pruge i zemlje, još jedan mesec počinje da sija na nebu.
„Kad budeš umirao, čućeš…“
„Šta?“
Voz staje.
„Kiša pada po lišću.“
Copyright © Dejan Stojiljković, 2023.
Naslovna fotografija: Miloš Miladinović
