Poeziju će svi pisati
Jaje se belasa na zubatom suncu poput obrijane glave logoraša.
Drug Oskar Davičo kratko fiksira pogledom njegov vrh a onda počinje da ga ljušti.
Pažljivo, pedantno, kao da skida skramu sa tek rođenog sveta.
Banko stoji pored njega, oslonjen na šank, sa cigaretom u ruci. Posmatra sve to što drug Oskar čini kao da se radi o nekom tajnom ritualu. Iza prostranog staklenog portala proleterskog bifea, kao u ogledalu, vide se hotel Moskva i užurbani beogradski svet kako teče u dva smera, ka Slaviji i ka Kalemegdanu. Iznad ulaza u bife okačena je crno-bela fotografija Josipa Broza. Ispod nje visi malo zvono koje dremljivog šankera upozorava na dolazak gostiju. Koji metar dalje, nasmejana bistrooka dama na velikom šarenom posteru reklamira zubnu pastu azulin.
Sa radija u uglu, proizvedenog u Brankovom rodnom Nišu, spiker bezbojnim glasom saopštava:
„U Zapadnoj Nemačkoj širi se talas nacionalizma i revanšizma. Održavaju se mitinzi na kojima se zahteva aneksija pojedinih delova Poljske i Čehoslovačke…“
„Na robiji…“, govori Davičo zamišljeno, „kad dobiješ jaje, to je bila prava gozba.“
Kelner stavlja pred njih piće. Koktu za druga Oskara, lincuru za Branka.
Branko otpi gutljaj rakije pa reče:
„Zoveš me na piće, a ti piješ koktu.“
„I kokta je piće“, kaže Davičo i na oljušteno jaje dodaje prstohvat soli.
„Aha… Za seka-perse i radnike u katastru.“
„Kako kažete vi Nišlije? Voda ne valja ni u koleno, kamo li u stomak?“
Drug Oskar pojede kuvano jaje u dva brza zalogaja.
„Sad zvučiš kao moj otac“, reče Branko.
„Kako je čika Gliša?“
„Dobro. Gura.“
„Još mrzi komuniste?“
„I ti bi ih mrzeo da su hteli da te streljaju.“
„Pozdravi ga.“
„Hoću.“
„Dobio si poziv za Ohrid?“
„Jesam.“
„Ideš?“
„Ti bi hteo da ne idem?“
„Odakle ti to? Naravno da treba da ideš. Ova naša poezija… nije to samo mrčenje hartije. To je kao neko… sveto bratstvo.“
„Bratstvo…“, ponovi Branko Davičove reči i razvuče usne u pomalo podrugljiv osmeh.
Muzika na radiju utihnu, spiker se oglasi ponovo:
„Omladina je nastavila da gradi auto-put Bratstvo i jedinstvo duž Morave i Vardara. Poslušajte reportažu sa ovog omladinskog gradilišta u našem večernjem programu.“
Branko ugasi opušak u limenoj pepeljari zakucanoj za šank pa zapali novu. Ponudi Daviča, ali ovaj odbi.
„Reci mi, Oskare, da li ti je ikad palo na pamet…“
„Šta?“
„Da sve ovo što radimo… radimo uzalud.“
„Poezija?“
„Stvaranje, generalno… Da li ti se ikada javila ta misao o…“
„O čemu?“
„O uzaludnosti pisanja.“
Oskar Davičo slegnu ramenima i srknu malo svoje kokte.
„Ta misao o uzaludnosti pisanja sastavni je deo osećanja uzaludnosti života. Čitao sam skoro, u Politikinom zabavniku, jedan članak. U njemu neki naučnik kaže da ima više zvezda nego ljudskih bića. I da će za milijardu godina, kada se naše sunce ugasi, ceo ovaj svet, ova planeta, postati gola stena… na kojoj neće biti ni traga života. Ali, vidiš, to osećanje uzaludnosti, ništavnosti, besmisla… Ono na neki čudan način daje smisao životu. Samim tim i stvaranju. To osećanje… takve misli… one su sastavni deo čovekove borbe za život. A ponekad, ništa drugo nemamo… Sem te borbe.“
„Borbe? Ali, druže Davičo“, usprotivi se Branko, „ne bore se isto onaj rudar u jami, dve stotine metara pod zemljom, i funkcioner koga svako jutro vozač odbaci crnim mercedesom do kancelarije da pročita novine i štipne sekretaricu za dupe.“
Davičo se nasmeši.
„E, dobar si… Opet o politici?“
„Nije to politika. To je naša stvarnost.“
„To je sudbina, Branko.“
„Sudbina?“
„Da. Ja bar mislim da je odnos pojedinačne i kolektivne sudbine određen klasnom svešću i posledicama koje donosi angažovanje u borbi.“
„Kolektivna sudbina nam je, dakle, da nestanemo? A pojedinačna da, dok se to ne desi, svako bude na svom radnom zadatku, funkcioner u limuzini, rudar u oknu, a…“
„…pesnik za radnim stolom.“
„Voleo bih da mogu tako jednostavno da merim ovaj život kao ti.“
„Misliš da je meni lako?“
„Ne, daleko od toga… tebi je najteže. Ti svakog dana balansiraš između banalnosti koju ti donosi život državnog funkcionera i uzvišenosti misije koju imaš u književnosti.“
„Eto, vidiš.“
„Šta vidim?“
„To… suštinu.“
„Šta je suština?“
„Balans. Ravnoteža.“
„Nisam siguran da mi je takva suština prihvatljiva.“
„Zašto?“
„Recimo da sam… malo neizbalansiran čovek.“
„Neuravnotežen?“
„I to.“
Oskar Davičo se nasmeši i podiže dva prsta desne ruke, kao da se javlja za reč na sednici ideološkog aktiva Partije.
„Kelner, da platim.“
Kelner donese blok-račun u spusti ga pored pepeljare u kojoj su bila dva opuška drave.
Drug Oskar stavi preko njega sivozelenu novčanicu na kojoj su, sekući zlatne talase žitnog polja, plovila dva kombajna.
„Zadrži kusur.“
„Mnogo je, druže Oskare“, reče konobar.
„Nije, nije…“, uzvrati Davičo.
Zatim se opet obrati Branku.
„Pišeš li?“
„Svaki dan.“
„Nove pesme?“
„I njih.“
„Donesi mi nešto da vidim.“
„Hoću. Kad se vratim iz Ohrida.“
Iz zvučnika radio-prijemnika se ponovo oglasi spiker:
„Epidemija pisanja memoara zahvatila je i nacističkog ratnog zločinca Ajhmana, koji u jednom izraelskom zatvoru čeka da mu se sudi. Strani mediji javljaju da je već napisao oko sto stranica velikog formata.“
Drug Oskar krenu ka izlazu.
Zvono se oglasi bistrim zvukom kada se vrata bifea iza njega zatvoriše.
Spiker sa radija napravi dramsku pauzu, a onda završi čitanje vesti zaključkom hladnim kao oktobarsko prepodne čije sivilo je progutalo druga Daviča.
„Ako Ajhman bude pisao istinu, biće to najužasniji memoari ikad napisani.“
Copyright © Dejan Stojiljković, 2023.
Naslovna fotografija: Miloš Miladinović
