CURSUM PERFICIO
Taj san je smeli silazak pod tle
gde slepe ptice pevaju u tami.
„Kako se zove ovo mesto?“
„Crni jamb sna.“
„Već sam jednom bio ovde.“
„Jesi. I doći ćeš opet.“
„Zašto?“
„Da stojiš ispod zapaljenog drveća i gledaš u prazninu.“
„A šta ako praznina uzvrati pogled?“
„Već je uzvratila…“
Branko se osvrnu oko sebe. Svet je bio sazdan od tame. A njegove bose noge bile su do gležnjeva u hladnoj vodi. Iznad, na nebu bez zvezda, hladno su sijala dva mrtva polumeseca.
„Tri pitanja“, prošapta ona.
„Odgovori“, reče on. „Šta ako ih nemam?“
„Ako ih imaš, daću ti ono za čime žudiš.“
„Kako ti znaš za čime ja žudim?“
„To isto me je pitao Solomon, car Izrailja.“
„Šta si mu rekla?“
„Rekla sam mu da demoni znaju svačiju žudnju. Čak i onu najskriveniju.“
„Ali odgovori… Šta ako ih ne znam?“
„Ako ne odgovoriš na sva pitanja, glava će ti zauvek počivati na zlatnoj tacni.“
„Kao Jovanu Krstitelju?“
„Zato sam je i tražila.“
Branko se okrenu. I pogleda je u oči.
„Pitaj“, reče.
Ona ispruži šaku i kažiprstom mu dodirnu obraz. Pređe oštrim noktom preko kože i krv je sledila taj pokret. Branko oseti kako se užasi u utrobi pomeraju, kako se premeštaju sa jednog mesta na drugo. Noć slepih žiljkova ga prikova za tlo.
„Šta je veće od vaseljene?“, upita ona.
„Um“, reče on.
„Zašto?“
„Jer može da primi vaseljenu u sebe. Da izmašta stvari koje nisu nikada postojale niti će ikad postojati.“
„Da stvori poeziju?“
„I nju. Poezija je patetika uma.“
Njene oči iz ćilibarske boje pređoše u grimiznu.
„Drugo pitanje.“
„Slušam.“
„Šta je veće od kralja?“
„Pesnik.“
„Poslednje pitanje za tebe, pesniče“, reče ona i osmehom otkri redove prljavožutih zuba. Branko udahnu duboko. Voda u kojoj je stajao postade hladnija.
„Šta nikada ne možeš povući?“
Branko oseti kako mu srce zalupa brže.
Duboko udahnu studeni vazduh i crnilo koje ga je stezalo.
„Svoju reč.“
Ona se nasmeši, podrugljivo. Skaredno.
„A svoje pesme?“
